Još snena otvaram oči i u panici tražim sat da vidim mogu li još da dremnem. Oooo dugo sam spavala i osećam se umorna! Od čega sam umorna kad sam spavala skoro devet sati pitam sebe. Nevoljno ustajem i sve me boli, ali moram da počnem onaj svakodnevni ritual, znate već-kupatilo, šetnja kućnog ljubimca, doručak, pa trk na posao.
Zvuči poznato? Već vidim sebe, slika za slikom mi prolazi glavom kao neki film. Osetim u stomaku žurbu, a u glavi ređam obaveze šta sve moram da uradim danas. I tako nikad kraja. Eh, kad bi dan trajao 48 sati možda bi i stigla da uradim sve.

A kako vam izgleda ovo? Otvaram oči u sobi okupanom suncem i dok otvaram oči topli zraci mi miluju lice, budim se i gledam svoj lik u ogledalu i kažem sebi “Dobro jutro, lepo izgledaš danas, baš si nekako odmorna, sveža i raspoložena. Dan je kao stvoren za tebe!”
Udobno se smeštam u svoju fotelju, stavljam slušalice na uši i krećem na putovanje u središte SEBE. Uživam u tihoj muzici slušajući poznat glas koji me vodi. Na krilima mašte posmatram sebe, svoje misli i prepuštam se zadovoljstvu postojanja. Nakon toga dižem se, radim gimnastiku da razmrdam svoje ruke, noge, vrat, telo gledajući se u ogledalo zahvalna na svemu što imam u realnom svetu i isto tako u svom virtuelnom svetu. Osećaj je isti PROBAJTE.
Neki su se prepoznali čitajući i prvi i drugi scenario. Razumem i jedne i druge, jer sam prošla sve to. Dugo mi je trebalo da postanem ova druga, a u stvari ona koja je nekad i bila takva pa se sada vratila samoj sebi. Probudila sam se i nije bilo prijatno, ali je svakako bilo otrežnjujuće. Hoću da kažem da svakome od nas dođe trenutak u životu kad se istinski probudimo. Čovek i ne može drugačije- treba da mu je toliko loše da ga muka natera pa da se probudi ( bilo da je neka dijagnoza, otkaz, razvod, odlazak možda neke voljene osobe). U svakom slučaju buđenje se nastavlja SAMOPOSMATRANJEM jer ko smo mi? Proizvod naše prošlosti, naših prethodnih iskustava i onoga što su nam govorili da je istina, a u stvari nas samo ograničavali svojim istinama, što roditelji, profesori, šefovi, bračni drugovi. Sami znamo da i sportiste treneri nateraju da posmatraju svoje odigrane mečeve kako bi videli šta ne rade dobro i kako bi prvo osvestili šta je to što ne valja pa tek onda stupili u akciju menjanja i unapređivanja istog. Tako i mi. Da bismo otkrili šta to ne valja u našim životima i čime smo to nezadovoljni moramo posmatrati sebe-svoje misli i svoje ponašanje. Ne ljutite se na sebe što možda ne radite nešto što bi trebali i što ste zamislili da treba već spoznavajte sebe iz dana u dan i videćete da su sve misli i akcije i trebale da vam se dese kako biste izvukli za sebe još vredniju i dragoceniju spoznaju. Verujte u sebe i verujte u život. Pričam vam sve ovo srećna i zadovoljna što sam i samo prošla i prolazim taj put sada i u ulozi životnog trenera koji pokreće ljude na promenu. Bolno jeste i teško jeste, ali zato su oni koji krenu tim putem odabrani i što je bolnije to je zadovoljstvo i užitak veći u narednim fazama naše samospoznaje. Uvek je dobro na tom putu imati podršku u vidu nekoga u koga ćete imati poverenja i s kim ćete uživati u razgovoru.
Na potezu ste opet vi ili odabrati živeti prvi scenario svog života ili iskoračiti u nepoznato i živeti drugi, lepši deo života, birajte.
Ja vas pozivam da mi pišete šta je to što vam se ne sviđa kod vas samih i šta biste voleli da promenite, pišite mi o vašim mislima, nadama i dilemama, ja sam tu da vas saslušam i da krenem s vama put vašeg buđenja. Odbacite izgovore da nemate vremena i para i kažite sebi “ Da, danas je taj dan!” i zakažite svoju koučing sesiju.
Živeli!