Gledala sam je s prozora svog stana kako pretrčava ulicu da uđe u autobus koji vozi do njenog posla. Ponekad, kad bi ga propustila, peške bi odlazila do firme u kojoj radi. Noću se teško predavala snu, nije bilo odmora, preznojavala se od misli koje joj nisu davale mira, a osveženje je nalazila pod mlazom vode koji, nažalost, misli nije mogao ukloniti s tela. Znam taj osećaj kad telo postaje UM i kad svesna misao nema kontrolu. Misli su proizvodile ponašanje koje se kasnije pretvaralo u emocije, a emocije su tražle dodatnu količinu loših misli da bi telo postalo “podmireno” strahom kojeg je osećala. A mozak je obilato proizvodio misli straha, nesigurnosti, bola i patnje-“Kako će danas biti na poslu, da li će uspešno rešiti gomilu problema koji su svakog dana postajali sve veći. Kako postati veći od svojih problema i obezbediti egzistenciju sebi i porodici?”Duga plava kosa padala joj je na ramena, oči nekao duboke, skrivale nemir na lepom licu. Usne su čvrsto skupljenje. Retko se smejala. Ponekad je koračajući držala telefon u ruci pritiskajući ga na uho i celim putem razgovarala s nekim. Činilo mi se kao da je posle tih razgovora osećala olakšanje. Ulazeći u zgradu u kojoj radi, gubila sam je iz vida, ali sam osećala da svakog dana skuplja snagu tražeći rešenje za svoje osećaje. Smenjivala su se godišnja doba u slikama koje su se jednako ponavljale iz dana u dan. Onda nekako iznenada, jednog prolećnog dana ugledah je na drugoj strani ulice kako mirno stoji i propušta autobus odmahujući mu rukom u znak pozdrava. Energično se okrenula i pošla poznatim putem na posao. Nekako na sredini puta je zastala izvadila telefon i snimila rascvetano drvo, prepuno belih latica. Osmehnula se i opet mahnula rukom prema drvetu. Sad već sasvim mirno prelazi raskrsnicu i upućuje se na ulaz svoje zgrade u kojoj radi. Blizu ulaza pozdravlja koleginice s posla i veslo čavrlja smejući se na glas. Odzvanja mi i danas taj glasni smeh koji se širio celom ulicom. Nisam je tog dana videla, ali sam slušala smeh, osećala sreću gledajuću pramenove plave kose kako plešu na prolećnom povetarcu. Sledećih dana sam je gledala kako veselo korača, radovala se njenim tekstovima o životu koje je pisala na društvenim mrežama. Slušala sam je kako predaje svoje znanje objašnjavajući da je sve moguće promeniti. Menjala je svoje misli , odabire, ponašanja, iskustva i emocije. I zapamtila sam da je NAJVAŽNIJE SPOZNATI SEBE I SVOJU SVRHU. Želela sam da joj saznam ime.Tiho mi je šapnula i …
tad sam shvatila da sam to JA!