Dugo vremena sam se dvoumila oko ideje da u stan primim kućnog ljubimca. Naravno mislim na psa (kuče).Time bi udovoljila dugogodišnjoj želji moje čerke. Na svaku moju pomisao o tome, slušala sam svakojake priče koje nisu išle u prilog ostvarenju tog cilja. Zastrašivanja su bila svih mogućih oblika . Ipak, nisam odbacila tu misao zauvek i želela sam da ju ispunim ćerki i kako to biva pojavila se druga strana objašnjenja o psima. Kao ravnoteža, kao balans svemu onome što je bilo loše rečeno o psima. Smireno, bez želje da ikoga ubeđujem i razuveravam ružne priče o psima, slušala sam nešto drugačije, novo. ” Možda mi još nismo dostigli nivo da koristimo psa za ono što on može i što zna. Evo primera, nekad je pas bio samo čuvar, zatim pomoćnik u lovu, a posle ratnik, pronalazač mina i opojnih sredstava, a sada i vodič slepih. I ko zna šta on još može i koju tajnu krije u sebi. Čeka da se čovek razvije i dođe njegov nivo kako bi bili ravnopravni u svakom odnosu.” Zainteresovana i dalje čujem da se pas upotrebljava za socijalizaciju ljudi, sticanje radnih navika kod dece, kao i pomoćnik u terapiji ljudi od srčanih i još nekih oboljenja.Ali pre svega njega je želela moja ćerka, moje mladinče i jedinče.Nisam više imala dilemu . Primiću psa u stan,ispuniti želju čerki, a potajno u dubini sam zavolela ovu priču o psima.Nije to bila ona otrcana priča,pas je najbolji prijatelj čoveku itd .Ovo je istina u koju verujem,vrednosti koje su očigledne i meni prihvatljive. Danas je dan od kako je pre godinu dana u naše kraljevstvo došla princeza. Kao bela nežna pahuljica, kao puslica i najslađi kolač. Sam susret i pogled u oči me oslobodilo u trenu od onih tra la la la priča o psima.Nekako se ponašala otmeno,sa puno ponosa i dostojanstva, pa zaista pomislih da li ja znam šta ona sve može i šta misli o meni. Trudila sam se da je ne razočaram, da joj udovoljim sve što poželi.

Svakom novom zalogaju, svakoj igrački se radovala na način koji nisam nikad videla. Da li to ona mene osvaja ili je zaista iskrena u toj radosti? Uskoro sam počela pričati s njom nekim čudnim jezikom.I što je najčudnije sve me razume. Maše mi repom veselo,trčakara oko mene i sluša me s velikom pažnjom. Sve mi veruje, i ja njoj verujem. Prve injekcije (vakcine ) su me bolele kao da ih ja dobijam, pa sam se onda izvinjavala i objašnjavala kako je to potrebno da dobije vakcinu da bude zdrava. Onim veliki očima me gleda i kaže mi “dobro ne brini,prošlo je.” Malena je, ali vidim interesuje se za moj krevet i fotelju. Ćutim i pravim se kao da je ne vidim . Zabranila sam joj ulazak u kuhinju i začuđena vidim je kako svaki put dođe do praga i gleda me kako jedem, ali ne ulazi.Setih se izreke “Pas je večiti prosjak za trpezom čoveka”, i pre mog ručka napunim i njenu porciju slasnom hranom. Obavezna je šetnja svaki dan, a tom prilikom se beskrajno raduje svojim drugarima iz komšiluka. Vraćajući se kući s posla željna da je što pre vidim, otvaram vrata, a ona se zatrči u naručje prepričavajući mi kako je provela dan. Onda ja kažem kako je meni bilo tamo gde sam bila. Uvek me gleda u oči dok pričam. Tri crna dugmeta: dva oka i njuškica. Onda je uzmem u krilo popravljajući joj frizuru. Čim zastanem, odmah se uzvrpolji gurajući mi glavu među ruke sa željom da nastavim milovanje. Priča ne prestaje do duboko u noć. Odlazeći na svoj jastuk pozdravljamo se do sutra kad će priča da se nastavi.I onda ujutro opet, čim oseti da sam oči otvorila, stane na zadnje šape i posmatra me dok se ja pravim da spavam ne bi li ugrabila još neki minut. A onda ju samo drhtavu od želje da ju uzmem popnem u krevet i mazim pre nego što započnem dan!
Živela ti nama Mrvice i mi s tobom!
Ulepšala si nam život i oplemenila ga princezo moja!